Dr Rajko Đurić
Slavnog španskog i svjetskog pisca Cervantesa Saavedru (1547- 1616) su veoma interesovali Romi i njihov život. To potvrđuje i literarna i humana vrijednost njegove novele „De la Gitanila“. No pre analize ove novele, koja je privukla pažnju mnogih evropskikh književnika i umetnika i označila početak korišćenja romske tematike u evropskoj i svetskoj književnosti, osvrnimo se ukratko na biografiju Cervantesa.
Cervantes je rođen u Alcala de Henares. Njegovi roditelji su osim njega, imali još šestoro dece, Andres-a (1543), koji je umro kao dete; Andrea (1544-1609); Luisa (1546-1620?); Rodriga (1550-1600); Magdalenu (1552-1611); Juana (1554-1590).
Miguel de Cervantes je do 1551. živio u mestu rođenja, zatim njegovi roditelji prelaze u Valladolid, Cordobu, Cabru i Sevillu, gdje upoznaje teatar Lopez de Rueda. Od 1566-1568. Cervantes je u Madridu, gdje postaje učenik humaniste Lopeeza de Hoyosa i počinje da piše pesme. Posle jednog nemilog događaja, on beži iz Madrida u Italiju, i u Rimu postaje komornik i sekretar rimskog kardinala Giulio Acquaviva. U pomorskoj bici kod Lepanta, Cervantes je ranjen 1575. Vraća se u rodnu zemlju zajedno sa bratom Rodrigom, ali ih pirati hvataju i odvode u Alžir. Iz zatovra poku-ćšava pobeći, no biva otkupljen tek posle 5 godina zatočeništva.
Vraća se u svoju domovinu 1580.
Živi u bedi, pa se pirihvata službe koja donosi mnogo omraze, a malo zarade – postaje agent za nabavku ulja i žita za potrebe španske vojske. Poslodavci nisu zadovoljni njegovim radom, te biva zatvoren i isključen iz crkve. Kasnije se prihvata ponovo sličnih poslova, ali ga siromaštvo neprestano prati.
Njegov književni rad i opus su bogati i raznovrsni. U vrlo kratkom periodu, od 1584. do 1588. godine, napisao je oko trideset drama. Najveću slavu mu je doneo roman Don Quijote koji je počeo pisati 1597/98. a završio ga 1615. Ovim romanom – kako tvrde istoričari literature – počinje moderni evropski roman. U ovom satiričnom romanu pisac ismejava mane i poroke španskog društva, a likovi Don Quijote i Sancho Panza su univerzalni literarni tipovi kao što su, na primjer, Hamlet, Faust, Don Juan itd. Nema takoreći nijednog značajnog evropskog pisca i pesnika koga nije uzbudio ovaj roman, a španski filozof M. de Unamuno je lik Don Qujotea predstavio kao „španskog Christusa“.
Cervantes je bio svedok proganjanja ljudi koji su pripadali drugoj rasi, kao što su Jevreji, Romi, Moriskosi. Religiozni, politički i rasni problemi su pritiskali špansko društvo i ta su pitanja došla takođe do izražaja u njegovim delima, naročito u Novelas Ejemplares iz 1613, na čijem početku je „Novela de la Gitanila“. Ovo delo, pisano realističkim stilom, njegovi kritičari stavljaju na drugo mesto, odmah iza romana Don Quijote.
Romi se pominju u novelama „Gospođica Cornelia“ i „Razgovor između Cipion-a i Berganza“, ali „Novela de la Gitanila“ pokazuje zadivljujuće po-ćznavanje života i duhovnog sveta Roma. U središtu ove novele, koja počinje rečima koje izražavaju vladajuće mnjenje i predrasude prema Romima, jeste Precioza, njen duševni i duhovni svet. Ljubav između Precioze i Andresa Caballeroa jeste okosnica i glavna tema ove nove. Precioza nije po rođenju Romkinja, ona odmalena živi u jednoj romskoj
grupi koja krstari po Kastilji.
Ova novela se može analizirati najpre sa literarnog stanovišta, zatim sa psihološkog i literarnosociološkog, pa i filozofskog.
Ne zanemarujući činjenice da su pre Cervantesa o Romima piisali Portugalac Gil Vicente (1465-1536?), španski dramatičar Lope de Rueda (1510-1565) i dr. „Novela de la Gitanila“ je prvo potpuno i originalno delo u istoriji evropske literature. Pisac je u procesu njenog stvaranja koristio svoja ili tuđa saznanja o životu i kulturi Roma. Mnoge činjenice iz društvenog, kulturnog i duhovnog života Roma pisac je utkao u strukturu ove novele i idejama, vrednostima i idealima ovog naroda nadahnuo junake ove novele, prvenstveno Preciozu.
Za razliku od drugih pisaca koji su opisivali ljubav u romskoj zajednici, ističući pri tom mnogo više prirodnu nego duhovnu stranu literarnog lika, Cervantes, po uzoru na humanistički ideal lepote, ostvaruje u ovoj noveli sintezu. Preciosa ne osvaja samo muška srca, već svojom pameću i mudrošću, izaziva opšte divljenje. Tako kako je opisana, Precioza je – može se reći – otelotvorenje misli Friedrcha Nitschea: “U vašoj ljubavi neka bude vaša čast!“. Ona je pre svega i iznad svega slobodno biće za koje je devičanska čast neodvojiva od slobode. S tim draguljem, ona bi – kako kaže – radije otišla u grob ili možda na nebo, nego što bi ga izložila opasnosti da ga himere i žudnje uobrazilje dotaknu i nasrnu na njega.
„Cvet je ono devičanstvo koje, ukoliko je mogućno, čak ni mašta ne treba da povredi. Kakvom brzinom i lakoćom vene ruža odsečena s grma! Ovaj je dodirne, ovaj je pomiriše, treći joj otkine latice i, najzad, grube ruke je unište“.
Psihološki gledano, slobodu ličnosti, a samim tim njenu čast i dostojanstvo, najviše guši ljubomora, kojoj je u ovoj noveli posvećena velika pažnja. „Ljubomora nikad, koliko ja mogu da vidim“, reče Precioza, ne ostavlja razumu slobode da bi o stvarima mogao prosuditi onako kakve one jesu: ljubomorni uvek gledaju s one strane dogleda odakle male stvari izgledaju velikim, patuljci džinovima, sumnje istinama. Tako ti nas samih, Andes, pristupi tome i svemu što se tiče naših dogovora razumno i pametno; jer ako tako budeš činio, znam da ćeš me nagraditi kao poštenu i skromnu, a iznad svega istinoljubivu.“
Ove, kao i mnoge druge ideje i ideale o kojima govori Precioza pisac dovodi u vezu sa životnom filozofijom Roma, koju izlaže jedan starac predočavajući Andresu život ovog naroda. „Mi neprikosnoveno čuvamo zakon prijateljstva: niko ne žudi za voljenim bićem svoga bližnjega; živimo oslobođeni gorke zaraze ljubomore“. Starac mu zatim objašnjava zakone i pravila porodičnog i društvenog života Roma i, na kraju, odnos ovog naroda prema prirodi i njegov pogled na svet.
„Za nas su surovosti neba lak povetarac, snegovi su lako osveženje, kiša je kupanje, gromovi su muzika a munje su baklje; tvrda zemlja je za nas meka perina; opaljena koža naših tela služi nam umesto neprobojnog oklopa koji nas štiti; našu hitrinu ne ometaju okovi niti je zadržavaju provalije, ne osporavaju je zidovi; našu volju ne skreće užad, ne umanjuju je čekrci, ne guši je voda, ne krote je sprave za mučenje. Ne pravimo razliku između da i ne ako nam tako odgovara: uvek smo više voleli da budemo mučenici nego ispovednici; … u tamnici pevamo, dok nas muče ćutimo, danju radimo, noću krademo, ili, bolje rečeno, motrimo, da niko ne bude nemaran u tome gde ostavlja svoj imetak. Ne zamara nas strah od gubitka časti niti patimo od nesanice zbog ambicije da je uvećamo, ne potpomažemo stranke, zorom ne ranimo da predajemo molbe, niti da se nađemo u pratnji velikaša, ne molimo za pomoć! Ove kolibe i pokretne logore smatramo raskošnim palatama pozlaćenih krovova; umesto slika i tapiserija iz Flandrije imamo ono što nam pruža priroda ovim visokim liticama i snežnim vrhovima, prostranim livadama i gustim šumama koje nam se ukazuju na svakom koraku. Mi smo seljački astrolozi, jer kako gotovo uvek spavamo pod otvorenim nebom, u svakom trenutku znamo koje je doba dana ili noći; vidimo kako Aurora istiskuje i briše nebeske zvezde i kako izlazi sa svojom pratiljom zorom razveseljavajući vazduh, osvežavajući vodu i vlažeći zemlju, a onda, za njom Sunce koje pozlaćuje vrhove brda (kako drugi pesnik reče) i nabira planine; ne bojimo se da ćemo se smrznuti kad nas iskosa obasjavaju njegovi zraci ni da će nas sažeći kad nam oni upiru u teme; istu masku pokazujemo i suncu i ledu, i oskudici i obilju. Jednom rečju, narod smo koji živi od svoje veštine i jezika, i ništa nemamo sa starom uzrečicom: „Crkva ili more ili kraljevski dvorac, imamo ono što želimo, jer se zadovoljavamo onim što imamo.
Na lapidaran način, služeći se poslovicom, starac govori Andresu i o životu Roma u Španiji.
„Ne može se uhvatiti pastrmka a da se ne okvase noge“, odgovori stari, „sve stvari u ovom životu su podložne raznim opasnostima, a za lopovski zanat su to galije, bičevi i vešala, ali ako brod ne prođe kroz buru ili potone, ne treba zato da drugi prestanu loviti. Pošto ratovi proždiru ljude i konje, dobro bi bilo kad zbog toga ne bi bilo vojnika. Štaviše, onaj među nama koga je pravda bičevala kao da ima odoru na svojim ramenima, koja mu bolje pristaje nego da nosi grb na grudima, i to od boljih grbova“.
Pisac katkad u aluzijama, a ponekad sasvim eksplicitno opisuje težak i nesiguran položaj Roma u Španiji. Njihovo oružje protiv vlasti oličene u Filipu Velikome nisu samo vešte ruke i hitre noge, nego i novac, kako u noveli kaže Cristina Preciosi.
Pisac je, opisujući čari telesne i duhovne lepote Precioze i ljubav između nje i Andresa, istovremeno suočio dva sveta i dve kulture, svet i kulturu španskog ddruštva i svet i kulturu romske zajednice. U vreme kada je na snazi još bio feudalno-aristokratski pojam časti, dokazivati da čast ima veliki značaj za
Rome, koji su bili autsajderi i predmet preziranja, jeste ne samo čin literarne, već i ljudske hrabrosti. S druge strane, predstvljajući „dušu“ i „razum“ kao izvore učenosti i mudrosti – kao što je to slučaj s petnaestogodišnjom Preci- ozom – jeste ne samo literaarna novost, već nagoveštaj ideja koje su kasnije filozofski obrazlagali Edescartes, John Locke i filozofi –prosvetitelji mnogih evropskih zemalja. Naime, Presiosa mada ima 15 godina i živi u svetu siromašnih i prezrenih lljudi, nepkrihvata da bude tretirana ni kao maloletna, ni kao „roba“, pa makar ta „roba“, bila namenjena kraljevima. Mada bez školskog obrazovanja, ona je opisana kao prosvećeno biće, jer je – stavlja pisac do znanja – prošla „školu životnog iskustva“ Roma, naroda koji u cilju samoodržanja uvežbava svoju dosetljivost na svakom koraku i „nauči za jedan čas“ ono štodrugi (ne-Romi) „studiraju godinu dana“.
Ove reči podsećaju na misao nemačkog filozofa Ernsta Blocha, koji je u Tibingenskom uvodu u filozofiju pisao da „nužda uči najpre mišljenju“.
„Novela de la Gitanila“ je, dakle, jedno kompleksno i višeslojno literarno delo, a što se tiče romske tematike, prvo originalno literarno delo u istoriji evropske literature. Pisac je u literarnoj formi skicirao način života Roma i njihov pogled na svet, njihov položaj u društvu i borbu za opstank, dočarao milje i atmosferu, usredsređujući pri tom najveću pažnju na dva glavna lika, Preciosu i Andresa, njihov duševni svet i karaktere.
Istorija evroposke literature pokazuje da je ova novela izvršila uticaj na mnoge pisce i umetnike koji su tražili inspiraciju u životu Roma. Tako je, na primjer, pod uticajem ove novele nastala tragikomedija La Belle Egyptienne francuskog dramatičaraAleksandre Hardy (oko 1570-1632?); engleski dramatičari Thomas Middleton (1580-1627) i William Rowley (1585-1642) napisali su The Spanish Gipsie, pa A. S, Puškin (1799-1837), Victor Hugo (1802-1855)itd. Ova novela je takođe dramatizovana i izvođena kao pozorišni komad u raznim zemljama ili je, posrednim putem, uticala na muzičko stvaralaštvo pojedinih evropskih kompozitora kao, recimo, nemačkog kompozitora Carl Maria von Webera (1786-1826).
Objavljeno u 15. broju časopisa “KOD”
